Mi­tro­po­lit cr­no­gor­sko-pri­mor­ski Am­fi­lo­hi­je si­noć je na aka­de­mi­ji po­vo­dom 99 go­di­na od Moj­ko­vač­ke bit­ke oci­je­nio da se ak­tu­el­na vlast u Cr­noj Go­ri od­re­kla sve­ga ono­ga što ovaj isto­rij­ski do­ga­đaj zna­či u na­ro­du. On je podjse­tio da je Vla­da pre­mi­je­ra Mi­la Đu­ka­no­vi­ća pri­zna­la ne­za­vi­snost ju­žne srp­ske po­kra­ji­ne, Ko­so­va, te da se tim či­nom od­re­kla i sa­me Cr­ne Go­re, či­ji je na­rod ne­ras­ki­di­vo ve­zan isto­ri­jom i tra­di­ci­jom za Me­to­hi­ju. Mi­tro­po­lit je iz­ra­zio oče­ki­va­nje da pot­pred­sjed­nik Vla­de Ko­so­va (pod re­zo­lu­ci­jom SB UN 1244) Ha­šim Ta­či­ji do­la­zi u na­šu dr­ža­vu 15. ja­nu­a­ra „da vra­ti ono što je za vri­je­me Zet­ske ba­no­vi­ne pri­pa­da­lo Cr­noj Go­ri”.
– Do­la­zi Ha­šim Ta­či u Cr­nu Go­ru ru­ku kr­va­vih do la­ka­ta. Na­dam se da do­la­zi da vra­ti klju­če­ve ku­ća 30.000 prog­na­ni­ka sa Ko­so­va, ko­ji ov­dje ži­ve kao pro­sja­ci. Na­dam se da do­la­zi i da na­šem pre­mi­je­ru Mi­lu Đu­ka­no­vi­ću vra­ti ono što je za vri­je­me Zet­ske ba­no­vi­ne pri­pa­da­lo Cr­noj Go­ri i da mu ka­že: „Evo ti, čo­vje­če, Me­to­hi­ja. Vra­ćam ono što sam oteo” – ka­zao je Am­fi­lo­hi­je, do­da­ju­ći da ako bi „Ta­či vra­tio Cr­noj Go­ri ono što joj pri­pa­da”, on­da bi „Đu­ka­no­vić i dru­gi shva­ti­li da su se pri­zna­va­njem ne­za­vi­snog Ko­so­va od­re­kli i Cr­ne Go­re”.
– Pri­zna­va­njem ne­za­vi­snog Ko­so­va od­re­kli su se i Cr­ne Go­re, plju­nu­li na kra­lja Ni­ko­lu Pr­vog Pe­tro­vi­ća, ali su se od­re­kli i ono­ga što je zna­či­la Moj­ko­vač­ka bit­ka. Ako bi Ta­či vra­tio ono što je sve do 1945. go­di­ne bi­lo cr­no­gor­sko, ti­me bi se vas­po­sta­vi­la pra­va Cr­na Go­ra – re­kao je on, pod­sje­ća­ju­ći da je Zet­ska ba­no­vi­na ima­la pre­ko 30.000 ki­lo­me­ta­ra kva­drat­nih, a u njoj je ži­vje­lo pre­ko 800.000 sta­nov­ni­ka. Iz­me­đu osta­log ob­u­hva­ta­la je, ka­zao je, Pe­lje­šac, Ston, Mljet, Du­brov­nik, te­ri­to­ri­ju do ri­je­ke Ne­re­tve.
– Ob­u­hva­ta­la je i Ra­šku oblast, No­vu Va­roš, No­vi Pa­zar do Mi­tro­vi­ce, a i kraj do Đa­ko­vi­ce i do Pri­zre­na. Sve je ta­ko bi­lo do 1945. go­di­ne, ka­da se do­go­di­lo če­re­če­nje Ko­so­va, a ti­me i Cr­ne Go­re – is­ta­kao je mi­tro­po­lit, do­da­ju­ći da će uvi­jek bi­ti onih ko­ji će sop­stve­ne in­te­re­se pro­gla­ša­va­ti za ide­o­lo­gi­ju.
– Ka­da su Ita­li­ja­ni 1941. go­di­ne do­šli na Ce­ti­nje bi­lo je to­li­ko špi­ju­na da su se mo­ra­li bra­ni­ti od njih. Na dru­gim mje­sti­ma bi­li su pri­nu­đe­ni da špi­ju­ni­ma pla­ća­ju, a na Ce­ti­nju su bi­li pri­nu­đe­ni da od­re­de po­se­ban dan za njih ka­da će da špi­ja­ju – na­veo je Am­fi­lo­hi­je.
On je, ta­ko­đe, Moj­ko­va­ča­ni­ma su­ge­ri­sao da se ne od­rek­nu ći­ri­li­ce, pod­sje­ća­ju­ći da je ne­dav­no do­bio po­ziv­ni­cu iz Pre­sto­ni­ce na la­ti­nič­nom pi­smu, na ko­ju se ni­je oda­zvao.
Mi­tro­plot Am­fi­lo­hi­je je ka­zao da za tri da­na i tri srp­ska Bo­ži­ća ta­kve bit­ke kao Moj­ko­vač­ke i kr­vo­pro­li­ća ni­je bi­lo od kad lju­di pam­te, i da su to ri­je­či ko­je je za­pi­sao uče­snik te bit­ke, zna­me­ni­ti na­rod­ni pje­snik Ra­do­van Be­ći­ro­vić Tre­bje­ški. Ka­ko je is­ta­kao mi­tro­po­lit, Moj­ko­vač­ka bit­ka ne sa­mo da ima isto­rij­ski zna­čaj, već je du­bo­ko ukle­sa­na i ure­za­na u sva­ko sr­ce i ra­zum tre­zve­nih Cr­no­go­ra­ca to­ga vre­me­na, pa do da­nas.
Ina­če, aka­de­mi­ja je otvo­re­na pje­smom kra­lja Ni­ko­le „Ova­mo, ona­mo” što je mi­tro­po­li­tu, ka­ko je ka­zao, pri­či­ni­lo iz­u­zet­no za­do­volj­stvo, jer je, ka­že, ta pje­sma him­na, ko­ju su pje­va­li i uče­sni­ci Moj­ko­vač­ke bit­ke. Ta­ko­đe, is­ta­kao je, bla­go­da­re­ći toj him­ni 1912. go­di­ne do­šlo je do oso­bo­đe­nja ovih kra­je­va od vje­kov­nog tur­skog rop­stva, kao i do oslo­bo­đe­nja Ko­so­va i Me­to­hi­je.
Pre­ma ri­je­či­ma mi­tro­po­li­ta Am­fi­lo­hi­ja, ka­da je do­šlo do ra­ta za Ska­dar, a mno­gi to ne zna­ju, sklo­pljen je taj­ni spo­ra­zum iz­me­đu kra­ljev­ske voj­ske Sr­bi­je i voj­ske Cr­ne Go­re da ka­da se Ska­dar oslo­bo­di do­đe do uje­di­nje­nja Sr­bi­je i Cr­ne Go­re. Ipak, do to­ga ni­je do­šlo, ali je Pr­vi svjet­ski rat i nje­gov po­če­tak uje­di­nio Sr­bi­ju i Cr­nu Go­ru, što se po­tvr­di­lo i moj­ko­vač­kom bit­kom.
– Sve­ti Pe­tar Ce­tinj­ski imao je plan stva­ra­nja Srp­skog car­stva i bi­lo je ri­je­či da on bu­de kralj Dal­ma­ci­je, da Du­brov­nik i či­tav taj kraj bu­du u Srp­skom car­stvu i da to bu­de osno­va ob­no­ve Du­ša­no­vog car­stva. Sve što se po­sle to­ga do­ga­đa­lo i za vri­je­me Sve­tog Pe­tra Dru­gog taj­no­vid­ca bi­lo je usmje­re­no u tom par­vcu, što po­tvr­đu­je i nje­go­va po­e­zi­ja – ka­zao je Am­fi­lo­hi­je, do­da­ju­ći da je Pe­tar Dru­gi bio du­bin­ski ve­zan za Ko­so­vo i Me­to­hi­ju, do­da­ju­ći da čak i ka­da je kralj Ni­ko­la bio u iz­bje­gli­štvu i ka­da je do­šlo do pi­ta­nja ustroj­stva cr­kve i ob­no­ve Peć­ke pa­tri­jar­ši­je kralj Ni­ko­la ni­je bio pro­tiv to­ga, već je osta­lo za­pi­sa­no u „Gla­su Cr­no­gor­ca” „to je ono za šta sam se ja bo­rio či­ta­vog svog ži­vo­ta i za­što sam ja i po­sta­vio Ga­vri­la Do­ži­ća za svo­ga pr­vog Peć­kog mi­tor­po­li­ta da pre­ko nje­ga do­đem do ob­no­ve Peć­ke pa­tri­ja­ši­je”.
– Je­di­no se bu­nio kralj Ni­ko­la što je sje­di­šte pri­vre­me­no Srp­ske cr­kve bi­lo u Kar­lov­ci­ma, a ne u Peć­koj pa­tri­jar­ši­ji. To je je­di­ni nje­gov pro­tes bio i to go­vo­rim zbog ono­ga što sa­da ima­te gru­pi­cu du­hov­nih de­lin­kve­na­ta ko­ji su li­še­ni i onih ko­ji in­stru­i­šu u svo­joj ide­o­lo­gi­ji i onih ko­ji sa­da iz­mi­šlja­ju ne­ku svo­ju pri­ču i o cr­kvi i o Mi­tro­po­li­ji cr­no­gor­skoj ko­ja je vje­ko­vi­ma bi­la sa­stav­ni dio Peć­ke par­ti­jar­ši­je od vre­me­na Sve­tog Sa­ve – ka­zao je Am­fi­lo­hi­je, do­da­ju­ći da i sa te stra­ne gle­da na Moj­ko­vač­ku bit­ku i pre­ko lič­no­sti ve­li­kog par­ti­ja­ha Srp­sko­ga Ga­vri­la Do­ži­ća, naj­zna­čaj­ni­je du­hov­ne lič­no­sti u Evro­pi 20. vje­ka.
– Moj­ko­vac je bio žr­tvo­va­nje se­be za spas svo­ga bra­ta i svi oni ko­ji su po­gi­nu­li u Moj­ko­vač­koj bi­ci buk­ti­nja su žr­tve, ko­ja je po svo­joj pri­ro­di Hri­sto­li­ka, ko­ja se do­go­di­la na tri da­na na tri Srp­ska Bo­ži­ća. Cr­kva sve pam­ti, dru­gi za­bo­ra­vlja­ju i mje­nja­ju svo­je pam­će­nje, a u na­še vri­je­me ja se bo­jim da su mno­gi od na­ših obo­lje­li od mu­vljeg pam­će­nja. Ako je ne­ko obo­lio od mu­vljeg pam­će­nja sva­ko mo­že da im bu­de go­spo­dar, da ih vo­di i za­vo­di, po­go­to­vo ako ih vo­di ra­di nji­ho­vih in­te­re­sa, na­ro­či­to ra­di nji­ho­vog de­be­log cri­je­va; da nje­ga is­pu­ne i na­pa­met im pa­da da to pro­gla­se za vr­hun­sku ide­o­lo­gi­ju – is­ti­če Am­fi­lo­hi­je pod­sje­ća­ju­ći na pje­smu „dok je me­ne u ke­si no­va­ca i Cr­noj Go­ri tr­go­va­ca uči­ni­ću što je me­ni dra­go” i ka­že da se ni­šta ni­je pro­mi­je­ni­lo do da­nas.
– Ce­sa­ri i nov­ci – na­da­mo se da će­mo do­bi­ti, da će evrop­ska za­jed­ni­ca zlat­ne pa­re da di­je­li Cr­no­gor­ci­ma. Vjer­ni nji­ma mi hr­li­mo. Do­bro je da bu­de­mo za­jed­no sa nji­ma, ali do­bro je da pam­ti­mo i ono što se ov­de do­go­di­lo, ne osve­te ra­di već mu­dro­sti ra­di ono­ga što se do­go­di­lo 1914, 1918, 1941. i 1944, kao i ra­di ono­ga što se do­go­di­lo 1990. i 1995. go­di­ne, a na­ro­či­to onog što se do­go­di­lo 1999. go­di­ne – is­ta­kao je mi­tro­po­lit. Re­kao je da tre­ba pam­ti­ti Moj­ko­vac, Vas­krs 1941. i 1944, kao i Vas­krs ka­da je bi­lo bom­bar­do­va­nje Ko­so­va i Me­to­hi­je, a pri­ča se na­sta­vi­la i u na­še vri­je­me – ka­zao je mi­tro­po­lit.J.Š.


Na Boj­noj nji­vi se bra­ni­la i vje­ra

Episkop bu­di­mljan­sko-nik­šić­ki Ja­o­ni­ki­je na aka­de­mi­ji je ka­zao da Moj­ko­vač­ka bit­ka po­red isto­rij­skog zna­ča­ja ima i etič­ki i pred­sta­vlja pro­du­že­tak ko­sov­ske eti­ke.
– U ove bo­žić­ne da­na sa­bra­li smo se da se pod­sje­ti­mo Moj­ko­vač­ke bit­ke ko­ja se do­go­di­la tač­no pri­je 99 go­di­na. Pri­pre­ma­mo se da idu­će go­di­ne ve­li­ki ju­bi­lej obi­lje­ži­mo na do­sto­jan na­čin, da se svi za­jed­no udru­ži­mo jer na to nas oba­ve­zu­je žr­tva moj­ko­vač­kih ju­na­ka ko­ji bra­ni­še og­nji­šta, vje­ru, svo­ju otadž­bi­nu i iz­gi­nu­še za svo­ju bra­ću i bu­duć­nost svo­je dje­ce. Po­red od­bra­ne otadž­bi­ne i svo­jih do­mo­va i svo­je vje­re, moj­ko­vač­ki ju­na­ci su gi­nu­li za svo­ju bra­ću da bi omo­gu­ći­li od­stup­ni­cu i spas sr­bi­jan­skoj voj­sci. Ali pri po­me­nu Moj­ko­vač­ke bit­ka, za­hva­lju­ju­ći naj­pri­je ko­man­dan­tu ser­da­ru Jan­ku Vu­ko­ti­ću i osta­lim svje­tlim lič­no­sti­ma, ne mo­že­mo iz­o­sta­vi­ti Mi­lo­ša Me­de­ni­cu, Lju­ba Po­lek­si­ća, Pe­tra Mar­ti­no­vi­ća, ali ni one re­gru­te, mla­di­će ko­ji su svo­jim gru­di­ma bra­ni­li po­lo­ža­je i žr­tvo­va­li se za oslo­bo­đe­nje Boj­ne nji­ve – ka­zao je Jo­a­ni­ki­je. Is­ta­kao je da je za­hva­lju­ju­ći nji­ma ta bit­ka ve­li­ka žr­tva i da ima sve­šte­ni i re­li­gi­o­zni smi­sao. Zbog sve­ga to­ga, re­kao je epi­skop, ta bit­ka je ušla u po­e­zi­ju i u du­šu, ali ni­je još u udž­be­ni­ke.
– Ni­je ušla ka­ko va­lja u udž­be­ni­ke isto­ri­je, ge­o­gra­fi­je i eti­ke, ali do­ći će vri­je­me ako Bog da i za to. Za­hva­lju­ju­ći tim ju­na­ci­ma, na Moj­kov­ča­ku bit­ku i na ju­na­ke Moj­ko­vač­ke bit­ke ni­je pa­la ni­ka­kva sum­nja, što se na­ža­lost do­go­di­lo sa oni­ma ko­ji su bra­ni­li Lov­ćen. Me­đu­tim, na ve­li­ku ža­lost i na ne­sre­ću ko­ju tr­pi­mo pa­la je sum­nja na naj­slav­ni­ju ku­ću Cr­ne Go­re, na ku­ću Pe­tro­vi­ća. Ali, isto­ri­ja će još da se ba­vi Moj­ko­vač­kom bit­kom, ba­vi­će se i cr­kva i naš na­rod. Mi nje­gu­je­mo sje­ća­nje na te ve­li­ke slav­ne do­ga­đa­je i lič­no­sti, ko­ji su za pri­mjer. Za­i­sta red je da svi za­jed­no spo­me­ne­mo moj­ko­vač­ke ju­na­ke, nji­ho­vo ju­na­štvo, he­roj­stvo i nji­ho­ve žr­tve – po­ru­čio je epi­skop bu­di­mljan­sko-nik­šić­ki Jo­a­ni­ki­je.